ИСТОРИЈСКИ ЧАСОПИС
Kњ. LXX
(2021)
IN MEMORIAM
Jean-Pierre Arrignon (1943–2021)
У Паризу је, у уторак 13. априла 2021. године, у седамдесет деветој години живота, преминуо Жан-Пјер Арињон, француски историчар и универзитески професор, дугогодишњи сарадник и пријатељ Историјског института у Београду. Рођен је 7. априла 1943. године у Нанту, студирао је на знаменитој француској високошколској установи École pra- tique des hautes études (EPHE), специјализујући се за византологију и средњовековну руску историју. Највише академско звање, хабилитацију (habilitation à diriger des recherches) или државни докторат (doctorat d’État), стекао је 1986. године, одбранивши тезу „Митрополитска столица у Кијеву: од настанка до 1240. године“ (La chaire métropolitaine de Kiev, des origines à 1240) на Универзитету Париз 1 Пантеон-Сорбона (Université Paris 1 Panthéon-Sorbonne) под менторством Елен Арвелер (Hélène Ahr- weiler).Предавао је на универзитетима у Поатјеу (Université de Poitiers), где је био и декан Факултета хуманистичких наука, и Арасу (Université d’Ar- tois), док је у Центру за византијске, новогрчке и студије југоисточне Европе (Centre d’études byzantines, néo-helléniques et du sud-est européen), при Школи за високе студије друштвених наука (École des hautes études en sciences sociales), био задужен за програм постдипломских студија и ментор неколико одбрањених докторских теза. Од 1978. године члан је Института за високе студије националне одбране (Institut des hautes études de la défense nationale – IHEDN), високошколске јавнообразовне установе чија је мисија да државне службенике оспособи за управљање различитим друштвеним и економским организацијама или телима неопходним за планирање и вођење рата, да би 1998. године постао председник регионалне подружнице Север (Association régionale 15 IHEDN Nord/Pas- de-Calais – Belgique/Luxembourg).Био је и члан друштва „La Renaissance Française“, које је 1915. године основао председник Републике Рејмон Поенкаре (Raymond Poincaré) као културно удружење са циљем да становницима Алзаса и Лорене, житељима покрајина чије се ослобађање ишчекивало у блиској будућности, олакша повратак француском језику и култури након деценија бруталне пангерманске асимилационе кампање. После Другог светског рата „Француска ренесанса“ делује у многим деловима света промовишући франкофону културу, а Жан-Пјер Арињон је у јулу 2010. године постао председник њене покрајинске делегације за Пикардију и Француску Фландрију.Носилац је два важна француска цивилна одликовања: Ordre national du Mérite (Национални орден заслуга, у рангу витеза) и Ordre des Palm- es académiques (Орден академских палми, у рангу официра), док му је Универзитет у Јарослављу (Ярославский государственный университет имени П. Г. Демидова), на коме је од 1994. године био гостујући професор, доделио почасни докторат.У свом научном опусу пажњу је посвећивао историји Византије и средњовековном словенском свету, с посебним нагласком на повест Русије и њене цркве, али се није бавио искључиво медиевистиком, будући да је проблематику историјског развитка највеће земље на свету пратио и кроз нововековно и савремено раздобље. Објавио је бројне научне расправе у француским, руским, италијанским и српским часописима (Cahiers de civilisation médiévale, Revue des études slaves, Médiévales, Actes des congrès de la Société des historiens médiévistes de l’enseignement supérieur public, Византийский временник, Rivista Italiana di geopolitica, Зборник радова Византолошког института), као и у многим међународним зборницима радова. Најпознатији је, ипак, по својим синтезама и монографијама: His- toire de l’Europe (1990, са групом аутора – руско издање: История Европы, 2017); Les Églises slaves: des origines au XVe siècle (1991); Byzance et le monde orthodoxe (1997, ко-аутор Alain Ducellier); Christianisme et chré- tientés en Occident et en Orient, milieu VIIe – milieu XIe siècle, (1997, ко- аутори Bernard Merdrignac, Cécile Treffort); L’Akrite: l’épopée byzantine de Digénis Akritas (2002, коаутор Paolo Odorico); La Russie médiévale (2003);Byzance: économie et société, VIIe – XIIe siècle (2007); Chronique de Nestor: naissance des mondes russes (2008); Une histoire de la Russie (2020).Током читавог научног века професор Арињон је важио за врсног познаваоца руске прошлости, али и садашњости. Заступао је тезу да без здраве Русије не може бити ни здраве Европе, а последње деценије живота проводио је у отаџбини Пушкина колико и у родној Француској. Симпатије је показивао и према својим српским колегама, када је, у временима која нимало нису била лака, узимао учешћа на међународним научним скуповима организованим у Историјском институту: „Сусрет или сукоб цивилизација на Балкану“ (Београд, 10–12. децембар 1997) и „Европа на раскршћу: Нови зидови или уједињена Европа?“ (Београд, 28–29. април 1999).
Драгић М. Живојиновић